30 jul Okrugli sto: Međunarodno investiciono pravo – povrede međunarodnih standarda zaštite ulaganja delovanjem pravosuđa

U okviru druge godišnje konferencije Udruženja za stečajno pravo, održan je okrugli sto na temu „Međunarodno investiciono pravo – povrede međunarodnih standarda zaštite ulaganja delovanjem pravosuđa“ 18. juna u Beogradu. Moderator je bila Maja Stanivuković, redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu i potpredsednica Predsedništva Beogradskog arbitražnog centra.

Panel na okruglom stolu otpočeo je sa nekoliko opštih napomena moderatora o odgovornosti države za zaštitu stranih ulaganja i stranih ulagača. Prvo je pomenula rizike koji prate strana ulaganja. Pored komercijalnih, tržišnih rizika, za strana ulaganja vezuje se obično pet vrsta nekomercijalnih rizika: da će doći do eksproprijacije, da će biti zabranjena konverzija valute i transfera novca u inostranstvo, da će izbiti rat ili građanski nemiri u državi ulaganja, da će doći do promene pravnog režima u toj državi i na kraju, rizik da će doći do kršenja ugovornih obaveza koje je neko domaće društvo ili država ulaganja preuzela ugovorom zaključenim sa ulagačem. Kada je u pitanju rizik kršenja ugovornih obaveza, strani ulagač po pravilu ima mogućnost da pokrene postupak pred nadležnim sudom ili da pokrene ugovorenu trgovinsku arbitražu radi naknade ugovorne štete. Ipak može se desiti da mu ta mogućnost bude uskraćena ili da postupak predugo traje ili da mu tužba bude neopravdano odbijena ili da ne može da izvrši konačnu sudsku ili arbitražnu odluku donetu protiv domaćeg lica ili protiv države i njenih organa i agencija.

Sledeća opšta napomena odnosila se na instrumente zaštite stranih ulaganja. Postoje tri najvažnija instrumenta zaštite stranih ulaganja i stranih ulagača od nekomercijalnih rizika: prvo, pravne garancije države prijema da će obezbediti određene standarde tretmana stranih ulaganja, zatim odredbe o rešavanju sporova u slučaju da dođe do kršenja garancija, i na kraju osiguranje ulaganja koje može biti nacionalno i međunarodno.

Pravne garancije stranih ulaganja sadržane su u različitim pravnim aktima. Da bi obezbedila sigurnost ulaganja i privukla strane ulagače država donosi ustavne i zakonske odredbe, ali takođe, zaključuje i bilateralne i multilateralne sporazume o zaštiti i unapređenju ulaganja u kojima ugovaraju standarde tretmana stranih ulaganja i mehanizam rešavanja sporova u slučaju da se neki od nekomercijalnih rizika ostvari. Srbija je ugovornica 46 dvostranih ugovora o zaštiti i unapređenju ulaganja. Nazivaju se često i BIT-ovi po engleskoj skraćenici. To su npr. sporazumi sa državama koje su bile deo bivše SFRJ, zatim sa skoro svim članicama EU (samo 4 države članice EU nemaju takve sporazume sa Srbijom na snazi – Italija (potpisan je, ali nije stupio na snagu), Estonija, Letonija i Irska, ali Irska nije zaključila nijedan BIT). Zatim Srbija je ugovorila BIT-ove sa državama bivšeg Sovjetskog Saveza – Rusijom, Ukrajinom, Belorusijom, Azerbejdžanom i Kazahstanom, sa azijskim državama, Kinom, Kuvajtom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Turskom, Iranom, Izraelom, sa obe Koreje (onaj sa Južnom Korejom nije stupio na snagu), sa nekim afričkim zemaljama – Egiptom, Zimbabveom, Nigerijom, a jedan od novijih BIT-ova je sa Kanadom.

BIT-ovi po pravilu ne garantuju pravo stranih ulagača da ulažu u Srbiju, već se prvenstveno bave tretmanom stranih ulaganja koja su već izvršena i stečena i postavljaju standarde tretmana u toj oblasti. To su odredbe o: nacionalnom tretmanu i tretmanu najpovlašćenije nacije (engl. National Treatment, Most Favored Nation Treatment – MFN), o poštenom i pravičnom tretmanu (engl. Fair and Equitable Treatment – FET), o punoj zaštiti i sigurnosti ulagača i ulaganja (engl. Full Protection and Security – FPS), o zaštiti od nezakonite eksproprijacije, o slobodnom transferu deviza i o naknadi štete u slučaju rata i građanskih nemira.

Sporovi nastali povodom stranih ulaganja mogu se podeliti na ugovorne i konvencijske. Način rešavanja ugovornih sporova strane sporazumno određuju u ugovoru. Na primer, za sporove iz javnog ugovora, javni i privatni partner mogu ugovoriti arbitražu u zemlji i inostranstvu, s tim da je ugovaranje arbitraže u inostranstvu na raspolaganju samo ako postoji propisani inostrani element.

Pored ugovornog spora, strani ulagač protiv države može pokrenuti i konvencijski spor koji nastaje usled eventualnog kršenja međunarodnih obaveza države predviđenih u BIT-u. Odredbe o rešavanju konvencijskih sporova sadržane su u BIT-ovima. One pružaju stranom ulagaču izbor između nekoliko foruma. Od 46 BIT-ova koji su na snazi u Srbiji 45 predviđa mogućnost da se nezadovoljni ulagač obrati domaćim sudovima, Takođe, 45 predviđa mogućnost da ulagač pokrene međunarodnu arbitražu pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova u Vašingtonu – IKSID-om, Zatim 44 predviđaju mogućnost da ulagač pokrene ad hok međunarodnu arbitražu po arbitražnim pravilima UNCITRAL-a i 11 predviđa mogućnost da se takva arbitraža pokrene po MTK pravilima. Samo dva BIT-a, sa Belorusijom i Portugalom, omogućavaju strankama slobodan odabir pravila po kojima će se voditi spor. Ulagači se najčšće opredeljuju za arbitražu po pravilima IKSID-a ili UNCITRAL-a, ali ponekad istovremeno pokreću i ugovorni spor pred domaćim sudovima ili upravni spor zbog delovanja domaćih organa uprave. Gotovo uvek se u međunarodnim investicionim arbitražama država ulaganja nalazi u ulozi tuženog. Srbija se do sada 16 puta našla u ulozi tuženog u investicionom arbitražnom sporu.

Predmet konvencijskog spora može biti kršenje obaveze države koje su izvršili organi izvršne vlasti, ministarstva, organi uprave, organi lokalne samouprave. Međutim, do odgovornosti mogu dovesti i činjenja ili nečinjenja sudske vlasti. Država može snositi odgovornost za postupanje sudova prema stranom ulaganju i stranom ulagaču.

Postoje dva uslova da bi radnja  subjekata koji deluju u ime države bila protivna međunarodnom pravu: 1) da se može pripisati državi po međunarodnom pravu i 2) da predstavlja kršenje međunarodnih obaveza te države. Legitimno je pitanje da li se delovanje sudova, njihove odluke ili propusti mogu pripisati državi, da li se mogu smatrati radnjama, a ponekad i protivpravnim radnjama države, posebno imajući u vidu ustavne postulate o nezavisnosti sudova od izvršne vlasti? Odgovor je da se po običajnim pravilima radnje državnih organa bez izuzetka pripisuju državi. Pripisivost radnji se u arbitražnoj praksi najčešće utvrđuje na osnovu običajnog međunarodnog prava koje je kodifikovano u Nacrtu Pravila o odgovornosti država za međunarodne protivpravne radnje koji je sačinila Komisija za međunarodno pravo i objavila 2001. godine. Radnje državnih organa se po ovim pravilima bez izuzetka pripisuju državi. Član 4 predviđa: „Postupanje bilo kog državnog organa smatra se radnjom te države prema međunarodnom pravu, nezavisno od toga da li organ vrši zakonodavnu, izvršnu sudsku ili neku drugu funkciju, nezavisno od mesta koje ima u organizaciji države i da li ima karakter organa centralne vlasti ili teritorijalne jedinice države.“ (naglasak autora) Prema tome, država može da odgovara za radnje i propuštanja sudova – za presude, rešenja, privremene mere – ukoliko se utvrdi da predstavljaju kršenje međunarodnih obaveza, odnosno, u ovom kontekstu, kršenje standarda postavljenih u međunarodnom ugovoru, tj. BIT-u. Činjenje ili nečinjenje sudova, i to ne samo u parničnom, vanparničnom i izvršnom već i u stečajnom postupku, može da predstavlja povredu standarda tretmana iz BIT-a, npr. povredu odredaba o zaštiti od nezakonite eksproprijacije ili odredaba o poštenom i pravičnom tretmanu.

Prva odluka arbitražnog suda u konvencijskom sporu bila je doneta 1990. godine na osnovu BIT-a između Ujedinjenog Kraljevstva i Šri Lanke (Asian Agricultural Products Ltd. (AAPL) v. Republic of Sri Lanka). Od tada, javilo se i niz sporova u kojima su arbitražni sudovi bili pozvani da odluče o pitanju da li su standardi tretmana ulaganja prekršeni postupanjem sudova tužene države. Polazeći od te prakse učesnici okruglog stola su podelili diskusiju na tri teme, prema tipičnim pravosudnim povredama koje strani ulagači ističu. Prva tema su bile povrede koje čini odbijanje sudova da pruže zaštitu stranom ulagaču i povrede procesnih pravila u sudskom i upravnom postupku. Ove povrede i propusti u delatnosti pravosudnih organa mogu ponekad da dovedu do odgovornosti države. O ovome je govorio profesor dr Petar Đundić (redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu). U nastavku, dr Vladimir Đerić, advokat, (Advokatska kancelarija Mikelj, Janković i Bogdanović) govorio je o odugovlačenju postupka kao osnovu odgovornosti države, a dr Tijana Kojović, advokat (Advokatsko ortačko društvo BDK advokati), upoznala je publiku sa činjenicom da i meritorne sudske odluke ponekad mogu da dovedu do odgovornosti države.

Odbijanje da se stranom ulagaču pruži sudska zaštita i povreda njegovih prava u sudskom ili upravnom postupku

Profesor Petar Đundić govorio je o odbijanju sudova da pruže ulagaču zaštitu i o povredi prava ulagača u sudskom ili upravnom postupku. Obe grupe povreda čine postupanje sudova koje se u širem smislu naziva uskraćivanje pravde (engl. denial of justice). Zabrana uskraćivanja pravde nije nastala u međunarodnom investicionom pravu, već potiče iz međunarodnog običajnog prava i vezuje se za strance uopšte, a ne samo za strane ulagače. U najopštijem smislu, zabrana uskraćivanja pravde znači da se strancima garantuje pravo na pravično suđenje pred nacionalnim sudovima. Povreda ovoga prava u odnosu na stranog ulagača najčešće predstavlja povredu standarda poštenog i pravičnog tretmana  prediđenog u BIT-u.

Profesor Đundić se prvo osvrnuo na odbijanje sudova da pruže zaštitu stranom ulagaču, odnosno, uskraćivanje pristupa sudu, kako se često još naziva. Strancu, prema međunarodnom običaju, ne sme biti uskraćeno pravo da zahteva zaštitu svojih prava pred sudovima samo zato što je stranac. Ovo pravo je predmet ustavnopravne zaštite u velikom broju država. Na primer, član 32 Ustava Srbije svakome garantuje pravo na pravično suđenje u razumnom roku. U praksi, uskraćivanje pristupa sudovima ne pojavljuje se u klasičnom obliku — ne može se naći primer da je država oglašena odgovornom jer je zabranila stranom ulagaču da pokrene sudski postupak samo zato što je stranac. Povreda nastupa na suptilniji način, tako što se ulagač sprečava da ostvari svoja prava, odnosno da pristupi sudu usled očigledne povrede propisa od strane postupajućeg suda.

Kao ilustraciju, profesor Đundić je naveo dva zanimljiva primera iz novije arbitražne prakse.

U prvom predmetu Den Kejk protiv Mađarske (Dan Cake v Hungary), stečajni sud u Budimpešti odbio je predlog stečajnog dužnika, zavisnog društva u svojini portugalskog ulagača, da zakaže ročište na kojem bi se razmatralo poravnanje između tog društva i njegovih poverilaca. Umesto toga, zavisno društvo je likvidirano, a njegova imovina rasprodata. Arbitražni sud je preispitao kako je sud primenio mađarski Zakon o stečaju. Našao je da je zavisno društvo ulagača imalo zakonsko pravo na zakazivanje ročišta, odnosno, da uslovi na koje se mađarski sud pozvao u odluci kojom je odbio da zakaže ročište (jer navodno nisu bili ispunjeni), u tekstu tog zakona nisu ni bili navedeni, pri čemu je neke od njih faktički bilo nemoguće ispuniti.

Još interesantniji predmet je Lajon protiv Meksika (Lion v. Mexico) jer predstavlja primer za prevaru koja je sprovedena uz pomoć sudova. Kanadski ulagač je lišen ulaganja od preko 30 miliona američkih dolara putem prevare koju su omogućili meksički sudovi. On je pozajmio sredstva meksičkom privrednom društvu za realizaciju jednog građevinskog projekta i obezbedio svoje potraživanje hipotekama. Međutim, hipotekarni dužnici su uspeli da izdejstvuju brisanje hipoteka tako što su lokalnom sudu podneli falsifikovano poravnanje kojim se poverilac navodno saglasio sa brisanjem zaloge upisane na njihovim nekretninama. Poravnanje je sadržalo lažnu adresu predstavnika ulagača, što je omogućilo sudu da donese odluku u odsustvu tužene strane, bez stvarne i temeljne provere da li je ona stvarno obaveštena o postupku. Ubrzo potom, isti sud je iskoristio zakonsku mogućnost da, na zahtev tužilaca (dužnika), proglasi odluku pravnosnažnom i izvršnom bez prava na žalbu, na osnovu procene da je vrednost spora manja od 25 hiljada tadašnjih američkih dolara. Ulagač je pokušao da podnese jednu vrstu ustavne žalbe prema meksičkom pravu (Amparo), da bi saznao da je neko, predstavljajući se kao njegov zastupnik, sa falsifikovanim punomoćjem već pokrenuo inicijativu, a zatim ju je povukao, što je predstavljalo jedan od zakonskih razloga za odbacivanje inicijative kao nedopuštene. Arbitražni sud je opisano postupanje meksičkog suda okarakterisao kao uskraćivanje prava na pristup pravdi, odnosno kao „uskraćivanje pravde u njegovom najčistijem obliku“.  

Povreda procesnih prava ulagača u sudskom ili upravnom postupku

Ovde su u pitanju teške povrede procesnih prava i ugrožavanje pravičnosti postupka. Međunarodno pravo stranih ulaganja garantuje ulagaču pravo na zakonit ili pravičan postupak (engl. due process). No, ne postoji opšteprihvaćeni standard u vezi sa tim kada je postupak pravičan, odnosno, zakonit, već se procena čini u svakom pojedinačnom slučaju. Moguće je, na osnovu arbitražne prakse, razlikovati nekoliko kategorija povreda procesnih prava.

U prvu grupu spadaju predmeti u kojima se može govoriti o propuštanju da se poštuje načelo saslušanja obe strane u sporu ili načelo kontradiktornosti postupka. Primeri su češći kada je u pitanju upravni postupak: oduzimanje različitih vrsta dozvola zbog navodnih nepravilnosti u radu ulagača, bez pružanja prilike ulagaču da se o navodnim nepravilnostima i razlozima za oduzimanje dozvole izjasni (Metaclad v. Mexico, Tecmed v. Mexico), ali se javljaju i u sudskom postupku tako što, na primer, vrhovni sud države prijema ulaganja usvaja zahtev za donošenje privremene mere kojom se društvu u javnoj svojini zabranjuje plaćanje stranim bankama na osnovu ugovora, ne dajući bankama pravo da se o zahtevu izjasne (Deutsche Bank v. Sri Lanka) ili tako što se dozvoljava zaplena i prodaja barže koja je pripadala ulagaču bez njegovog obaveštavanja o tome (Middle East Cement Shipping v. Egypt).

Druga grupa predmeta se odnosi na donošenje odluke u sudskom postupku po nalogu ili pod pritiskom izvršne vlasti. Na primer, u predmetu Petrobart protiv Kirgiske Republike (Petrobart v. Kyrgyz Republic) – izvršni sud je prekinuo postupak naplate potraživanja ulagača na osnovu pravnosnažne i izvršne sudske odluke protiv društva u javnoj svojini kako bi dužniku pružio mogućnost da prenese svu imovinu na novoformirano društvo, i to na osnovu pisanog zahteva potpredsednika Vlade.

Treća grupa slučajeva podrazumeva korupciju u postupku. Jedan od bizarnijih slučajeva je Ševron protiv Ekvadora (Chevron Corporation and Texaco Petroleum Corporation v. Ecuador): lokalni tužioci, grupa fizičkih lica, tužili su Ševron pred ekvadorskim sudom. U arbitražnom postupku je utvrđeno da je sudija, u zamenu za novac, dozvolio advokatu tužilaca da sam napiše sudsku odluku koju je ovaj kasnije samo potpisao predstavivši je kao svoju.

Profesor Đundić na osnovu arbitražne prakse izvodi zaključak da obične procesne nepravilnosti i očekivane greške u primeni procesnih odredaba od strane sudova, ne mogu biti osnov odgovornosti države. Više puta su različiti arbitražni sudovi isticali da je za nastupanje odgovornosti potrebno da ponašanje nacionalnih sudova bude takvo da vređa osećaj sudske ispravnosti, odnosno, da se radi o nerazumnom ili čak zlonamernom postupanju, tj. o namernom zanemarivanju zakonitog postupanja.

Lestvica za nastupanje odgovornosti je visoko postavljena. Arbitražni sud nije instancioni sud u odnosu na nacionalne sudove. Ako se odluke koje sudovi u postupku donose mogu braniti, ako nisu takve da ih niko ne bi smatrao za valjane, šanse za nastupanje odgovornosti su minimalne.

Jedan od primera je sprovođenje postupka reorganizacije insolventnog stranog ulagača, odnosno njegovog zavisnog društva. U Nobl Venčers potiv Rumunije (Noble Ventures v. Romania), rumunski sud je, na zahtev poverilaca, pokrenuo postupak reorganizacije čeličane koju je prethodno stekao američki ulagač u postupku privatizacije. Ulagač je tvrdio da je Rumunija to uradila s namerom da de fakto poništi ugovor o privatizaciji i oduzme ulagaču kontrolu nad ulaganjem. Arbitražni sud je utvrdio da je postupak pokrenut u skladu sa rumunskim zakonodavstvom i, što je bilo najvažnije, pokrenut je u odnosu na društvo koje je zaista bilo insolventno (nije bilo u stanju da plaća zaposlene). Iz toga je sledio zaključak da sudski postupak reorganizacije nije predstavljao indirektnu, nezakonitu eksproprijaciju ulaganja kao što je tvrdio tužilac.

Neopravdano dugo trajanje sudskog postupka

O neopravdano dugom trajanju sudskog postupka kao osnovu odgovornosti države u međunarodnom investicionom pravu izlagao dr Vladimir Đerić, advokat.

Neopravdano dugo trajanje sudskog postupka može predstavljati povredu prava stranog ulagača i biti razlog da mu se dosudi odšteta u međunarodoj investicionoj arbitraži. Ovaj tip povrede predstavlja takođe jedan vid uskraćivanja pravde (denial of justice), koje je zabranjeno ne samo opštim međunarodnim pravom, nego i međunarodnim ugovorima o zaštiti ulaganja, gde potpada pod standard poštenog i pravičnog tretmana ulagača.

Kao što je rečeno, međunarodni standard prema kome se ceni da li je bilo uskraćivanja pravde prilično je visoko postavljen, jer se zahteva da povreda procesnog ili materijalnog prava mora biti izuzetno teška i očigledna (ELSI (USA v Italy) str. 15, 76, pasus 128). Primenom tog standarda, neopravdano dugo trajanje sudskog postupka kao povreda prava ulagača bilo bi utvrđeno samo u izuzetnim slučajevima.

U nekim međunarodnim ugovorima „klasični“ standard dopunjen je odredbom koja se naziva klauzula delotvornog pravnog sredstva, koja obavezuje državu ugovornicu da obezbedi delotvorna pravna sredstva za isticanje zahteva ulagača i ostvarenje njihovih prava. U međunarodnoj arbitražnoj praksi ovaj dopunjeni standard tumači se tako da ulagačima pruža veći stepen zaštite nego što je zaštita od najgrubljih povreda supstancijalnih i procesnih normi od strane sudova koju pruža zabrana uskraćivanja pravde (više o ovome P. Đundić, „Sudovi po pritiskom: tumačenje klauzule delotvornog pravnog sredstva za isticanje zahteva i ostvarivanje prava stranog ulagača u investicionoj arbitraži“, Liber Amicorum Gašo Knežević, Beograd, 2015, str. 617-636).

Dr Đerić je istakao da ulagači garancije za suđenje u razumnom roku imaju i na osnovu međunarodnih ugovora o zaštiti ljudskih prava, kao što je Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (dalje: Evropska konvencija, član 6 stav 1), ali i na osnovu domaćeg prava, pre svega Ustava Republike Srbije (član 32 stav 1) i Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

U praksi je procena međunarodnih arbitražnih sudova o tome da li je dugo trajanje sudskog postupka bilo neopravdano (bilo u kontekstu primene „klasičnog“ standarda, bilo u kontekstu klauzule delotvornog pravnog sredstva) zavisila od okolnosti konkretnog slučaja. Ipak, dr Đerić je ukazao da su arbitri naročito uzimali u obzir sledeće okolnosti:

–           Složenost predmeta. Na primer, kao složeni su okarakterisani sudski postupci koji su bili predmet razmatranja u arbitraži Jan de Nul protiv Egipta. Postupci pred egipatskim sudom bili su  pokrenuti radi osporavanja ugovora zaključenih na osnovu tendera za uređenje i proširenje Sueckog kanala. Predmet spora je obuhvatao utvrđivanje tačnosti tenderske dokumentacije i obima posla predviđenog tenderom, što je zahtevalo sprovođenje niz veštačenja i mnoštvo podnesaka (Jan de Nul v. Egypt, Award, 2008, pasus 204).

–           Ponašanje stranaka (tužioca) podrazumeva ispitivanje da li su tužioci – ulagači – iskoristili pravne mogućnosti za ubrzanje postupka ili su možda sami doprineli odugovlačenju postupka. Na primer, u predmetu Ostergetel protiv Slovačke arbitražni sud je, između ostalog, uzeo u obzir okolnost da se ulagači u stečajnom postupku koji je vođen protiv privatizovanog društva nisu žalili na odugovlačenje postupka, pa je našao da sedam i po godina nije bilo previše dugo trajanje sudskog postupka (Oostergetel v. Slovakia, Final Award, 2012, pasus 288).

–           Značaj interesa o kojima se raspravlja u postupku. Značajniji interesi, opšti ili stranački, zahtevaju duže vremena za raspravu. Na primer, u predmetu Amto protiv Ukrajine arbitražni sud je uzeo u obzir činjenicu da su sudski postupci za koje je tužilac tvrdio da su nerazumno dugo trajali, vođeni povodom stečaja nuklearne termolelektrane Zaporožje (AMTO v. Ukraine, Award, 2008, § 84).

–           Postupanje samih sudova se takođe uzima u obzir. Ispituje se da li postoje racionalni razlozi za kašnjenje, ili za njega nema objašnjenja. Na primer, u pomenutom predmetu Ševron protiv Ekvadora, trajanje postupka od 13 godina ne bi samo po sebi predstavljalo povredu prava na suđenje u razumnom roku, da nije bilo neobjašnjivo zašto ekvadorski sudovi nakon što su zaključili rasprave u više sudskih postupaka, godinama nisu doneli presude niti preduzeli bilo kakve dalje radnje (Chevron Corporation and Texaco Petroleum Company v. Ecuador, Partial Award, 2010, pasusi 253 i 257).

Slične kriterijume za procenu razumnog trajanja sudskog postupka usvojio je i Evropski sud za ljudska prava u kontekstu tužbi zbog povrede člana 6 stav 1 Evropske konvencije. Evropski sud procenjuje da li je sudski postupak razumno trajao „imajući u vidu posebno okolnosti slučaja […], a naročito složenost predmeta, ponašanje podnosioca predstavke i postupanje nadležnih organa“  (npr. Vegotex International S.A. v Belgium, no. 49812/09, GC, 03.11.2022, pasus 151).

Takođe, naš Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u članu 4 preuzima evropski standard kada propisuje sledeće:

„Pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmeta suđenja, pre svega složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda i vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranaka tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluka.“ (naglasak je dodao Đerić)

Ovim citatom, dr Đerić je ukazao da su kriterijumi za procenu da li je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku vrlo slično, gotovo identično formulisani u praksi međunarodnih arbitražnih sudova i praksi Evropskog suda za ljudska prava, kao i u našem Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Dodao je da su države, kao što se moglo i očekivati, i u međunarodnim investicionim arbitražama kao i u postupcima pred Evropskim sudom za ljudska prava vođenim povodom tužbi zbog dužine trajanja sudskih postupaka, isticale preopterećenost sudova kao olakšavajuću okolnost u svoju odbranu. U odnosu na ovu odbranu postoji takođe određena konvergencija stavova arbitražnih sudova i Evropskog suda za ljudska prava. Na primer, arbitražni sud u predmetu Ševron protiv Ekvadora uzeo je u obzir argument da su ekvadorski sudovi preopterećeni, ali je istovremeno primetio da to ne može biti apsolutna odbrana, jer ako je produženje postupaka bilo rezultat opterećenja sudova koje je sistemske prirode, onda bi država u svakom slučaju bila odgovorna pošto je dužna da ulagačima pruži funkcionalan pravosudni sistem. Opterećenje sudova može biti argument u odbranu države jedino ako je privremeno i ako je država preduzela delotvorne mere za njegovo otklanjanje (Chevron Corporation and Texaco Petroleum Company v. Ecuador, Partial Award, 2010, pasusi 263-264). Sličan stav je usvojio i Evropski sud za ljudska prava, koji je svojevremeno našao da je preotrećenost nemačkog Saveznog ustavnog suda rezultat sistemskog problema, te da ne može biti odbrana države u kontekstu tužbe zbog dužine trajanja postupka pred ovim sudom od oko pet godina, pa je našao povredu člana 6 stav 1 Evropske konvencije. S druge strane, ako se radi o preopterećenost sudova zbog nekakve prolazne situacije, koja nije rezultat sistemskih manjkavosti pravosuđa, onda bi argument preopterećnosti mogao da bude dobra odbrana (Pammel v Germany, no. 17820/91, 01.07.1997, pasus 69).

Dr Đerić je na osnovu toga zaključio da su međunarodni standardi zaštite prava na suđenje u razumnom roku u međunarodnom investicionom pravu slični standardima razvijenim u oblasti ljudskih prava, ali u stvarnom životu postoji jedna bitna razlika: međunarodni investicioni arbitri bi verovatno dosudili znatno viši iznos odštete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku nego Evropski sud za ljudska prava ili domaći sudovi.

Povreda prava stranog ulagača meritornom sudskom odlukom

Sudska odluka može da predstavlja povredu prava stranog ulagača i zbog svoje sadržine. O tome je govorila advokat dr Tijana Kojović.

Međunarodno pravo sadržano u sporazumima o zaštiti stranih ulaganja stranim ulagačima garantuje zaštitu ne samo od proizvoljnih zakona države domaćina već i od proizvoljnih odluka njenih sudova. Međutim, arbitražni sudovi čija nadležnost proističe iz odredbi međunarodnog investicionog sporazuma nisu žalbena instance u odnosu na sud države domaćina. Da bi odluka suda države domaćina zbog svoje sadržine predstavljala povredu prava stranog ulagača, nije dovoljno da je nacionalni sud pogrešno primenio domaće pravo. Potrebno je da sadržina te odluke bude toliko problematična da predstavlja povredu međunarodnog prava.

Povreda međunarodnog prava meritornom odlukom suda države domaćina najčešće se kvalifikuje kao uskraćivanje pravde ili kao povreda standarda poštenog i pravičnog tretmana sadržanog u međunarodnom investicionom sporazumu. Ove dve kvalifikacije se preklapaju jer garancija poštenog i pravičnog tretmana obuhvata zabranu postupanja koje se prema međunarodnom običajnom pravu smatra uskraćivanjem pravde. U određenim slučajevima, dejstvo sudske odluke se kvalifikuje i kao nezakonita eksproprijacija.

Uskraćivanje pravde

Da bi se sudska odluka domaćeg suda kvalifikovala kao uskraćivanje pravde, mora biti toliko pogrešna da to šokira osećaj pravne pristojnosti. Ovaj visoki prag implicira da odluka mora biti do te mere proizvoljna da se ne može racionalno objasniti osim kao refleksija zlonamernosti prema stranom ulagaču ili drastične nekompetentnosti i bazične nefunkcionalnosti pravosudnog sistema države domaćina.

Povreda standarda pravičnog i poštenog tretmana

Neki autori ističu da garancija poštenog i pravičnog tretmana (FET) u kontekstu merituma sudske odluke države domaćina sadrži niži prag tolerancije prema sudskoj grešci od onog koji je se kvalifikuje kao uskraćivanja pravde, pa navode da povreda FET-a postoji kad je odluka arbitrarna, interno nekonzistentna, idiosinkratična i sl. Međutim, na osnovu prakse međunarodnih arbitara u investicionim sporovima, može se reći da ova distinkcija nije uvek precizno izvedena.

Eksproprijacija

Sudska odluka države domaćina može u određenim okolnostima imati dejstvo eksproprijacije protivne međunarodnom pravu. U načelu. sudska odluka čija je misija da reši privatnopravni spor o svojini na određenoj imovini i kojom se presuđuje da svojina pripada jednoj, odnosno, da ne pripada drugoj strani u sporu, ne može se smatrati merom eksproprijacije. Da bi se sudska odluka čiji je rezultat preobražaj dotadašnjeg svojinskog poretka između strana u sporu kvalifikovala kao ekvivalent eksproprijaciji potrebno je da postupanje suda bude nezakonito.

Dr Kojović je zatim iznela niz primera iz arbitražne prakse za različite povrede standarda tretmana ulagača. U predmetu Karkej protiv Pakistana (Karkey Karadeniz Elektrik Uretim A.S. v. Islamic Republic of Pakistan), arbitražni sud je našao da je sudska odluka kojom se utvrđuje da je ugovor ništav ab initio, da bi zatim isti ugovor bio poništen sa dejstvom ex , do te mere interno  nekohrentna da predstavlja povredu standarda poštenog i pravičnog tretmana sadržane u sporazumu o zaštiti stranih ulaganja između Turske i Pakistana.

U predmetu Sajpem protiv Bangladeša (Saipem S.p.A. v. Bangladesh), arbitražni sud je zaključio da odluka bangladeškog suda o izuzeću arbitara koji su po pravilima Međunarodne trgovinske komore (Aj-si-si) rešavali privredni spor između bangladeškog državnog preduzeća i stranog ulagača i kasnija odluka istog suda kojom se utvrđuje da arbitražna odluka koju su izuzeti arbitri doneli ne postoji, predstavlja nezakonitu eksproprijaciju ugovornih prava utvrđenih arbitražnom odlukom, imajući u vidu da tuženo društvo nije imalo imovinu van Bangladeša.

U predmetu Sistem protiv Kirgiske Republike (Sistem Mühendislik In aat Sanayi ve Ticaret A. v. Kyrgyz Republic), arbitražni sud je našao da serija odluka kirgiskih sudova, kojima je retroaktivno stavljena van snage odluka o stečaju jednog kirgiskog privrednog društva, pa je na toj osnovi utvrđena ništavost ugovora o prenosu imovine sa tog stečajnog dužnika na stranog ulagača, što je rezultiralo obavezom stranog ulagača da imovinu vrati u stečajnu masu, predstavlja eksproprijaciju suprotnu odredbama sporazuma o zaštiti stranih ulaganja između Turske i Kirgiske Republike.

U praksi investicionih arbitražnih sudova, više je slučajeva u kojima je napadnuta sudska odluka „prebrodila“ proveru međunarodnog prava. Tako je, na primer, arbitražni sud u predmetu Krederi protiv Ukrajine (Krederi Ltd. V Ukraine) zaključio da odluka kojom je ukrajinski sud poništio ugovor o zakupu nije suprotna međunarodnom pravu mada ju je doneo sud u upravnom sporu umesto u privrednom sporu, jer je pitanje stvarne nadležnosti u takvim slučajevima bilo sporno po ukrajinskom (domaćem) pravu. Arbitražni sud ni odluku ukrajinskog suda da na osnovu diskrecionog ovlašćenja dozvoli tužbu i po isteku prekluzivnog roka nije smatrao protivnom međunarodnom pravu jer u konkretnom slučaju nije bilo jasno kad je prekluzivni rok počeo da teče, a diksreciono ovlašćenje nije vršeno na lakomislen način. Konačno, arbitražni sud je analizirao i to da li je sudska odluka kojom se poništava drugi prenos savesnom kupcu protivna međunarodnom pravu i zaključio da nije jer ukrajinsko pravo dozvoljava takav poništaj ako je inicijalni prenos bio bez pristanka vlasnika. Iako u konkretnom slučaju nije bilo očigledno da je taj uslov zadovoljen, o tome su se legitimno mogla imati različita mišljenja, pa je arbitražni sud zaključio da odluka ukrajinskog suda, čak i da jeste pogrešna, svakako nije očigledno pogrešna i samim tim ne vređa međunarodno pravo.

U predmetu Infinito Gold protiv Kosta Rike (Infinito Gold Ltd. V. Costa Rica), arbitražni sud je zaključio da to što država domaćin nema mehanizam koji omogućava da se usklade nekonzistentne odluke domaćih sudova samo po sebi ne predstavlja povredu međunarodnog prava.

Iscrpljenje lokalnih pravnih sredstava

U načelu, da bi se problematična sudska odluka kristalizovala kao povreda međunarodnog prava, potrebno je da je ulagač bezuspešno upotrebio sva pravna sredstva koja su mu u državi domaćina dostupna protiv takve odluke. Ovo je refleksija obaveze ulaganja razumnih napora da se ublaži ili otkloni šteta. Međutim, načelo obaveznog iscrpljenja lokalnih pravnih sredstava nije apsolutno. Ako je iz okolnosti slučaja jasno da bi upotreba nekog formalno dostupnog pravnog sredstva bila uzaludna, iscrpljenje tog sredstva neće biti uslov za utvrđenje povrede međunarodnog prava. Na primer, u pomenutom predmetu Sajpem protiv Bangladeša, arbitražni sud je našao da to što Sajpem nije uložio žalbu protiv sudske odluke o izuzeću arbitara ne utiče na njegova prava jer je iz okolnosti slučaja bilo jasno da je pravosudni sistem Bangladeša bio neprijateljski orijentisan prema Sajpemu kao stranom ulagaču.

Na kraju, dr Kojović je sumirala izlaganje konstatacijom da država može povrediti svoje obaveze koje proističu iz sporazuma o zaštiti stranih ulaganja ne samo odlukama svojih zakonodavnih i upravnih organa, već i meritornim odlukama svojih sudova. Međutim, uslovi pod kojima će se smatrati da odluka nacionalnog suda vređa međunarodno pravo su strogi. Ulagači ne treba da računaju na investiocnu arbitražu kao na žalbenu instancu. Odluka suda države domaćina kojom im se oduzima, uskraćuje ili umanjuje neko investiocionim sporazumom zagarantovano pravo mora biti ne samo nezakonita u smislu domaćeg prava, već toliko drastično i očigledno pogrešna da se kvalifikuje kao povreda obaveze koje državi nameće međunarodno pravo. Po pravilu, ulagači su obavezni da, pre podnošenja tužbe protiv države domaćina međunarodnom arbitražnom sudu, u toj državi  iscrpe sva pravna sredstva koja im stoje na raspolaganju protiv sporne odluke. Izuzetak od ove obaveze postoji ako bi žalba ili drugo pravno sredstvo bili očigledno uzaludni.