08 jan Institucionalna arbitraža u Srbiji

Kada bi se istorija arbitraže u Srbiji vezivala samo za period najnovije istorije Republike Srbije kao samostalne države, slovo o njoj bilo bi kratko jer je ovaj period počeo da teče tek odskora. Međutim, slika se ozbiljno menja ukoliko se uzme u obzir devetnaesti vek – Ukaz knjaza Srbije Aleksandra Karađorđevića (1857) o osnivanju Trgovačke komore (odbora) u okviru koje je osnovan i Izbrani sud sa zadatkom da rešava trgovače sprove.

Međutim, na dalju promenu pomenute slike odlučujuće utiče period koji otpočinje sa završetkom Drugog svetskog rata i koji se okončava sa raspadom tadašnje SFRJ. Odmah nakon okončanja rata (1946) doneta je Uredba o Trgovačkoj komori FNRJ kojom je osnovana i Spoljnotrgovinska arbitraža pri istoj komori, a koja je kasnije doživljavala transformacije uglavnom u pogledu imena prateći sudbinu države, ali je i dalje ostajala arbitraža osnovana od – i vezana za – jedno paradržavno telo.

I upravo ta osobina činila ju je ranjivom: iako se tadašnja komunistička (socijalistička) država dosta rano priklonila novom arbitražnom metodu rešavanja trgovinskih sporova, čime je postala „napredna“, ona je to učinila na pogrešan način – tako što ju je vezala za jedan paradržavni organ kao njenog osnivača (komoru), čime je dovela u pitanje neutralnost (nepristrasnost) toga tela i odluka koje su za nju bile vezane, što je differentia specifica i prednost svake prave arbiraže u odnosu na državno sudstvo. Ma koliko ovaj prigovor bio blizu pameti i logičan, kao kasniji očevidac događaja i poznavalac prilika, apsolutno sam ubeđen da je lični ego pojedinih involviranih arbitara bio dovoljna prepreka da spreči svaku konfuziju ove arbitraže sa državom. Naime, stečena reputacija pojedinih arbitara, koji su bili dominantne ličnosti u instituciji (pomenuću po ličnom izboru Cigoja i Udea iz Slovenije, Goldštajna, Trivu, Barbića, Sajka i Diku iz Hrvatske, te Poznića, Mitrovića, Varadija, Đurovića i Orlića iz Srbije), bila im je u toj meri dragocena da bi je oni teško bacali pod noge državi i njenim eventualnim političkim trabantima.

Ipak, gornji prigovor ostao je moguća latentna senka nad ovom jedinom Spoljnotrgovinskom arbitražom u Srbiji, sve dok srpski zakonodavac nije otvorio mogućnost nastanka novih, samostalnih institucionalnih arbitraža, i to prvim srpskim Zakonom o arbitraži (2006).

Ta je mogućnost tek 2013. ohrabrila jedan broj ljudi, koji se profesionalno već dugi niz godina bave arbitražom na akamemskom nivou i u praksi, da osnuju Udruženje za arbitražno pravo kao neprofitno udruženje otvorenog tipa kojim upravlja Upravni odbor u sastavu: Prof. dr Dragor Hiber, prof. dr Maja Stanivuković, doc. dr Milena Đorđević, dr Miroslav Paunović, advokat (predsednik Upravnog odbora), adv. Nikola Janković, dok ass. Uroš Živković obavlja funkciju sekretara Upravnog odbora. Delatnost Udruženja obuhvata organizovanje obuka i treninga, tribina, kurseva, seminara i radionica, obrazovanje i izdavaštvo u sferi arbitraža i arbitražnog prava. Udruženje obavlja i promotivne aktivnosti i pruža konsultativne usluge usmerene ka unapređenju arbitraže u Srbiji. U tom cilju Udruženje je osnovalo i Fondaciju za razvoj alternativnog rešavanja sporova.

Najzad, pri Udruženju postoji posebna organizaciona jedinica, stalna arbitražna institucija – Beogradski arbitražni centar (BAC), koja pruža usluge rešavanja domaćih i međunarodnih sporova. Radom BAC-a rukovodi Predsedništvo koje čine: Prof. dr Gašo Knežević (predsednik BAC), prof. dr Vladimir Pavić (potpredsednik), dr Jernej Sekolec, doc. dr Miloš Živković i dr Tijana Kojović.

Osnivanjem Beogradskog arbitražnog centra Srbija se svrstala u krug malog broja zemalja nekadašnjeg socijalističkog bloka u kojima postoji konkurencija između više institucionalnih arbitraža: onih koje egzistiraju pod okriljem Komore i one koja egzistira potpuno samostalno. Samostalnost neke arbitraže može joj dati dobru startnu poziciju za njenu neutralnost i nepristrasnost, ali im nije garant. Iskreno verujem da BAC ima personalnih kapaciteta da, ukoliko je aktuelna i neka buduća državna politika u tome ne spreče, a budućnost rešavanja sporova joj se nameši, svojim znanjem i radom osvoji poverenje klijenata. Poverenje bazirano na znanju – sasvim dobar početak.

Gašo Knežević