Redigovana odluka u predmetu BAC 1/2015

• Version
• Preuzmi 19
• Veličina dokumenta 439.74 KB
• Broj dokumenata 1
• Datum 09/01/2017
• Ažurirano 30/11/2020

Rezime arbitražne odluke Beogradskog arbitražnog centra u predmetu broj BAC 1/2015

I) Činjenice slučaja

Stranke u arbitražnom postupku su decembra 2011. godine zaključile ugovor o konsultantskim uslugama, kojim se tužilac obavezao da tuženom pruža savetodavne usluge u oblasti prodaje robe koja je bila predmet usluga (komponente za izradu računarske opreme), dok se tuženi obavezao da plati ugovorenu cenu za pružene savetodavne usluge. Kako tuženi nije u celosti ispunio svoju ugovornu obavezu, odnosno nije postupio po fakturama koje mu je ispostavio tužilac po osnovu izvršenih usluga iz ugovora, tužilac mu je uputio više opomena pred utuženje, po kojima tuženi takođe nije postupio. Zbog toga, tužilac je odlučio da pokrene arbitražni postupak radi namirenja svog potraživanja prema tuženom.

II) Arbitražni sporazum

Ugovor o pružanju konsultanstkih usluga, zaključen između tužioca i tuženog, sadržao je arbitražnu klauzulu koja, u prevodu na srpski jezik, glasi:

„15. U slučaju da dođe do spora iz ovog Ugovora ili u vezi sa njim, stranke će pokušati da reše spor putem prijateljske konsultacije.

16. Ukoliko spor ne bude rešen u razumnom roku, bilo koje ili sva sporna pitanja mogu biti izneta na konačnu i obavezujuću arbitražu u skladu sa zakonima Republike Srbije. Odluka arbitra biće konačna i na osnovu nje može biti doneta presuda od strane Privrednog suda koji je nadležan u Republici Srbiji.“

III) Navodi tužbe u pogledu nadležnosti Beogradskog arbitražnog centra i tok arbitražnog postupka

Tužilac je navedeni arbitražni sporazum, kojim ugovorne strane, za slučaj pora, ugovoraju arbitražu u skladu sa zakonima Republike Srbije, ne precizirajući da li se radi o ad hoc arbitraži ili o arbitražnom rešavanju spora koje organizuje stalna arbitražna institucija, tumačio na taj način da su se ugovorne strane opredelile da rešavanje spora organizuje stalna arbitražna institucija, samim tim što se  nisu izričito opredelile za ad hoc arbitražu. Tužilac je potom konstatovao da u Srbiji postoje dve stalne arbitražne institucije za međunarodne sporove – Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Srbije i Beogradski arbitražni centar. Na kraju, tužilac je izveo zaključak da iz takve formulacije arbitražne klauzule proizilazi da bilo koja arbitražna institucija može da bude nadležna da rešava sporove iz ugovora, te je odlučio da tužbu podnese Beogradskom arbitražnom centru.

Kako tuženi nije u ostavljenom roku dao odgovor na tužbu, postupak je nastavljen u njegovom odsustvu, bez održavanja usmene rasprave, a odluka je doneta na osnovu tužbe i dokaza dostavljenih uz tužbu.

IV) Arbitražna odluka

Arbitražnom odlukom od 29. februara 2016. godine, arbitar pojedinac oglasio se nenadležnim da rešava spor.

U obrazloženju arbitražne odluke, arbitar pojedinac istakao je da se nadležnost arbitraže uopšte (izbor između arbitraže i državnog suda), ali i nadležnost konkretnog arbitra koji spor treba da reši, može utvrditi samo izričitim sporazumom stranaka. Arbitar je našao da arbitražna klauzula sadržana u ugovoru nije nejasna, već nepotpuna, te da se stoga, između ostalog, ne mogu primeniti načela ugovornog prava o tumačenju volje ugovornih strana u slučaju praznina ili nejasnoća. Arbitar pojedinac smatrao je da bi tužiočev stav povodom izbora Beogradskog arbitražnog centra kao nadležnog za rešavanje konkretnog spora, u nedostatku sporazuma stranaka, značio da instituciju zapravo bira sam tužilac, što bi bilo protivno načelu jednakosti stranaka u arbitražnom postupku. Konačno, arbitar pojedinac je istakao da ne stoje ni navodi tužioca u vezi s nadležnošću Beogradskog arbitražnog centra, čak i ukoliko bi arbitražni sud mogao da tumači navedenu arbitražnu klauzulu, s obzirom na to da je ugovor koji sadrži arbitražnu klauzulu zaključen 2011. godine, dok je Pravilnik Beogradskog arbitražnog centra stupio na snagu 1. januara 2014. godine.