• Version
• Preuzmi 3
• Veličina dokumenta 899.78 KB
• Broj dokumenata 1
• Datum 27/11/2024
• Ažurirano 01/12/2024

Редигована арбитражна одлука у предмету БАЦ 10/2022

Rezime arbitražne odluke Beogradskog arbitražnog centra 

u predmetu BAC 10/2022

• Činjenično stanje

Stranke, domaće i inostrano društvo, su 2018. godine zaključile Ugovor članova društva sa još jednim inostranim društvom. Pored navedenog ugovora, zaključeni su i drugi ugovori na osnovu kojih su i tužilac i tuženi stekli po 10% udela u društvu. Ugovorom o kupoprodaji udela drugo inostrano društvo je prenelo na tužioca svojih 80% udela, te je tužilac postao većinski vlasnik sa 90% udela, čime društvo postaje dvočlano. Tužilac tvrdi da je svojim aktivnostima tuženi povredio dva člana Ugovora članova društva prema kojima tužilac treba da isplati ugovornu kaznu zbog prekršene zabrane konkurencije i ugovornu kaznu zbog prekršene zabrane vrbovanja. Tužilac je podnosio različite dokaze kako bi učinio nespornim da je tuženi svojim radnjama prekršio obe zabrane. Takođe, tužilac je isticao da je navedenom kupovinom udela od prenosioca udela stupio u sva prava i obaveze prethodnika, uključujući i pravo da zahteva ugovornu kaznu iz Ugovora članova društva, koja je izvorno ugovorena kao ugovorna kazna u korist prenosioca udela. Tužilac daje svoje tumačenje Ugovora članova društva i smatra da se Tuženi saglasio Ugovorom članova društva sa zabranom konkurencije i zabranom vrbovanja, kao i da će u slučaju kršenja ovih odredaba isplatiti većinskom vlasniku, sada Tužiocu, koji je univerzalnom sukcesijom stupio u sva prava i obaveze ranijeg vlasnika, ugovorne kazne. Tuženi je negirajući sve navode tvrdio, da nije izvršio povredu zabrane konkurencije i vrbovanja i da su navedene odredbe ugovora ništave, ali, čak i da to nije slučaj, tuženi nema obavezu isplate ugovornih kazni prema tužiocu, već samo prema ranijem vlasniku (prenosiocu udela).

• Arbitražni sporazum

Ugovor članova društva sadrži sledeću arbitražnu klauzulu:

„Svi sporovi nastali iz ili u svezi sa ovim Ugovorom kao i sa bilo kojim daljnjim ugovorima proizišlim iz ovog Ugovora rešiće se pred Beogradskim Arbitražnim Centrom u skladu sa njegovim pravilima.“

• Tok arbitražnog postupka

Tužba je sa prilozima prosleđena tuženom, koji je odgovorio na tužbu u ostavljenom roku. Stranke se nisu sporazumele o broju arbitara, te je Predsedništvo BAC-a odredilo da će o sporu rešavati arbitar pojedinac. Predsednica BAC-a je imenovala arbitra pojedinca u skladu sa članom 16 stav 3 Pravilnika BAC-a, budući da stranke nisu sporazumno imenovale arbitra pojedinca u predviđenom roku. Stranke nisu u arbitražnom sporazumu odredile mesto arbitraže i jezik postupka, pa je u skladu sa Pravilnikom, arbitar pojedinac odredio da je mesto arbitraže u Beogradu i jezik postupka srpski. Na usmenoj raspravi prisustvovali su punomoćnici stranaka, zastupnici tužioca, svedok, dok je tuženi izostao. Vodeći računa o jednakom tretmanu stranaka i o tome da svaka stranka ima razumnu mogućnost da iznese svoje stavove i odgovarajuće dokaze, arbitar je odredio još jedan termin za usmenu raspravu, kojoj je prisustovao i tuženi, kao i dva nova svedoka. Nakon završnih podnesaka, arbitar je konstatovao da je dokazni postupak zaključen i stekli su se uslovi za donošenje arbitražne odluke. 

• Arbitražna odluka

Zadatak arbitra pojedinca u ovom postupku je bio da utvrdi da li su odredbe koje predviđaju plaćanje ugovorne kazne za kršenje zabrane konkurencije i vrbovanja iz Ugovora članova društva i dalje na snazi i nakon što je prenosilac udela prestao da ima svojstvo člana društva, odnosno da li su one na snazi između tužioca i tuženog kao preostala dva člana društva. Arbitar je ustanovio da za punovažnost Ugovora članova društva nije neophodno da su ga potpisali svi članovi društva i da činjenica da jedan potpisnik nije više član društva ne utiče na punovažnost ugovora. Stoga je odredba o zabrani konkurencije i o zabrani vrbovanja na snazi između preostalih članova društva, u konkretnom slučaju, između tužioca i tuženog. U pogledu pravnih posledica kršenja ovih odredbi društvo i tužilac u svojstvu člana društva imaju pravo na naknadu štete i podnošenje individualne i/ili derivativne tužbe sa prekluzivnim rokovima određenim u Zakonu o privrednim društvima. Arbitar je smatrao da je zabrana vrbovanja takođe punovažna odredba koja je uobičajena u poslovnoj praksi, koja je između stranaka ugovorena na osnovu slobode ugovaranja u granicama prinudih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, te da je kao takva punovažno ugovorena. Međutim, tužilac svojim tužbenim zahtevom u ovom arbitražnom postupku ne potražuje naknadu štete u skladu sa pravnim pravilima Zakona o privrednim društvima i Zakona o obligacionim odnosima. Sledstveno tome, nije ni prezentovao u postupku nikakve dokaze o šteti, niti o visini štete koja je eventualno nastala kod tužioca kao posledica radnji tuženog. 

Arbitar je ustanovio da se ugovorom o prenosu udela na sticaoca udela prenose ona prava koja su u Zakonu o privrednim društvima definisana kao prava po osnovu udela, a ne prenose se sva prava i obaveze jednog pravnog subjekta na drugog, niti dolazi do univerzalne sukcesije između prenosioca i sticaoca udela. Prava i obaveze definisane ugovorom članova društva obavezuju samo one članove koji su ih potpisali i koji su ugovornim odredbama obuhvaćeni, a pri tome ne moraju nužno da se odnose na sve članove društva. Ugovor članova društva po svojoj prirodi jeste pravni posao kojim se regulišu pitanja od značaja za konkretne međusobne odnose konkretnih članova društva u vezi sa društvom i kao takav ovaj ugovor proizvodi pravno dejstvo isključivo između članova društva koji su ga zaključili. Stoga tužilac nije mogao na osnovu Ugovora o kupoprodaji udela da stekne prava prenosioca udela na isplatu ugovorne kazne iz Ugovora članova društva i po tom osnovu nema aktivnu legitimaciju u ovom sporu. 

Arbitar je ispitao i zajedničku nameru stranaka da odredbe o ugovornoj kazni obavezuju tuženog i prema tužiocu kao većinskom vlasniku udela, te je ustanovio da takva namera nije postojala. Arbitar je ispitao i da li je došlo do zaključenja novog ugovora između preostala dva člana društva koji bi obavezivao tuženog da isplati ugovorne kazne tužiocu. Imajući u vidu da ugovor članova društva koji bi predviđao ugovornu kaznu mora biti zaključen u pisanoj formi, arbitar konstatuje da ne postoji punovažna pisana ugovorna klauzula između tužioca i tuženog o ugovornoj kazni. S tim u vezi, arbitar je utvrdio da tužiocu nedostaje aktivna legitimacija da postavi zahtev koji se odnosi na ugovornu kaznu, pa je odlučio da odbije tužbeni zahtev.