• Version
• Preuzmi 7
• Veličina dokumenta 64.70 KB
• Broj dokumenata 1
• Datum 22/03/2023
• Ažurirano 25/03/2023

Редигована арбитражна одлука у предмету БАЦ 9/2020

Резиме арбитражне одлуке Београдског арбитражног центра у предмету БАЦ 9/2020

I) Чињенице случаја
Странке у овом арбитражном поступку су дана 28. септембра 2015. године закључиле Уговор којим су уговорили заједничко инвестиционо улагање у пројекат који је подразумевао пројектовање, изградњу и продају породичне куће на одређеној катастарској парцели у одређеном граду у држави Швајцарској. Тужилац је на основу Уговора била обавезана да Првотуженом исплати ЧФ 500.000,00 на име инвестиционог улагања, а Првотужени се обавезао да пројектује, изгради и прода предметну некретнину. Друготужени је обухваћен тужбом као јемац-платац. Тужилац је дана 15. октобра 2015. године извршила уплату по Уговору на име улагања у износу од ЧФ 500.000,00. Имајући у виду да су Странке предвиделе да се Уговор закључи на одређено време и то у трајању од годину дана, и то да сам пројекат за тај период није био довршен, странке су 2017. године и 2018. године склопиле додатне уговоре којима су продужиле трајање пројекта. Коначно, странке су 18. јула 2019. године склопиле последњи уговор којим су додатно уредиле своја права и обавезе у погледу заједничког улагања и пројекта те предвиделе да тај уговор траје до 1. јуна 2020. године. Међутим, ни у том року пројекат није био реализован. Из тог разлога (протека времена), Уговор је раскинут 1. јуна 2020. године, а тужилац се одлучила на подношење тужбе БАЦ-у захтевајући повраћаја исплаћених средстава (500.000,00 ЧФ) на име инвестиционог улагања, јер је према њеним наводима она у целости извршила своје обавезе по основу Уговора док тужени то нису учинили. Тужилац је тужбом потраживала целокупан износ исплаћених средстава по основу Уговора (500.000,00 ЧФ) на име главног дуга, са каматом, у складу са Уговором, по годишњој стопи у висини референтне/основне каматне стопе коју прописује и/или примењује приликом спровођења главних операција централна банка земље домицилне валуте (Швајцарска централна банка - Счwеизерисче Натионалбанк) увећане за 8 (осам) процентних поена, од 15. октобра 2015. године до дана плаћања, све у року од 15 дана од дана достављања арбитражне одлуке, под претњом извршења. С једне стране, тужени су у свом одговору на тужбу у овом поступку признали тужбени захтев у делу у којем се тражи исплата износа од ЧФ 500.000,00. С друге стране, оспорили су део који се тиче законске затезне камате сматрајући да затезна камата тече од 1. јула 2020. године, тако да је у самом арбитражном поступку арбитру појединцу остало да одлучи о следећем правном питању:
и. Да ли законска затезна камата тече од 1 јула 2020. године како су навели тужени или од 15. октобра 2015. године како је навела тужилац.

II) Арбитражни споразум
Надлежност БАЦ-а за решавање овог спора заснива се на Уговору који су потписале странке у овом поступку, тачније на посебној одредби (члану 12.) која представља арбитражну клаузулу у оквиру Уговора и која гласи:

12.1. Сваку несугласицу или спорну ситуацију која настане поводом овог уговора уговарачи ће настојати да реше на миран начин.
12.2. Уколико не успеју да нађу мирно решење, уговарачи ће спор који проистекне из овог Уговора изнети на решавање пред Београдски арбитражни центар, у складу са Правилником тог Центра. Сваки уговарач самостално одлучује о томе да ли ће покушати мирно решење спора и када такво настојање није успело односно покушај мирног решења спора није услов за изношење спора на арбитражу.
12.3. Седиште арбитраже биће у Београду, а за решење спора биће меродавно српско материјално право.
12.4. Уговарачи изричито уговарају да арбитражни споразум из овог члана Уговора обухвата и спорове из Првобитног уговора.“

Друготужени је изјавом којом је прихватио да лично одговора за све обавезе првотуженог као јемац-платац, прихватио и арбитражни споразум (из члана 12. Уговора) склопљен између тужиоца и првотуженог.

Странке су арбитражним споразумом уговориле српско право као меродавно и Београд као место арбитраже. Странке Уговором нису предвиделе језик арбитраже. Тужилац је предложио да се поступак води на српском језику, док су тужени предложили да се поступак води на енглеском језику. Арбитар појединац је у Процесном решењу бр. 1 одредио српски језик као језик поступка.

III) Ток арбитражног поступка

По уплати регистрационе таксе, тужба са прилозима (која је поднета у августу 2020. године) достављена је туженом, али имајући у виду да се именовање арбитра одужило и да су тужени више пута затражили продужење рока за подношење одговора на тужбу, одговор на тужбу је поднет тек у децембру 2020. године. Будући да број арбитара није био одређен споразумом између странака, тужилац је предложио да спор реши арбитар појединац, док су тужени предложили да то буде арбитражно веће, састављено од три арбитра. Председништво БАЦ-а је одредило да спор реши арбитар појединац и позвало странке да именују арбитра. Странке се нису сагласиле око личности арбитра, те је Председница БАЦ-а именовала арбитра појединца (даље: арбитар) на основу својих овлашћења из Правилника БАЦ-а. Арбитар је прихватио именовање и отпочео спровођење арбитражног поступка. Одржао је Цасе Манагемент конференцију са странкама у јануару 2021. године како би се странке и арбитар договорили око процесних, доказних и осталих битних питања за спровођење поступка. Тужилац и тужени су након тога поднели додатне поднеске тј. детаљну тужбу и детаљни одговор на тужбу. Тужилац и тужени су сагласно утврдили да нема потребе за додатним поднесцима, али су тужени захтевали одржавање усмене расправе. Такође, тужени су у више наврата предлагали решавање спора мирним путем али се тужилац са тиме првобитно није сагласио. Међутим, на телефонској конференцији пред расправу одржаној у априлу 2021, тужени су одустали од захтева да се усмена расправа одржи и сложили се да се поступак оконча на основу поднетих поднесака и доказа.

IV) Арбитражна одлука

Арбитражном одлуком од 23. јуна 2021. године, арбитар је у целости усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужене на исплату трошкова арбитраже тужиоцу.

Арбитар је у оквиру поступка, читањем поднесака и приложених доказа странака утврдио да су странке сагласне да је:
1) Уговор био закључен на фиксни период од годину дана и да је протеком рока на који је закључен раскинут;
2) неспорно да тужени своје обавезе преузете Уговором нису извршили будући да до реализације Пројекта никада није дошло;
3) неспорно да не постоји кривица тужиоца за нереализацију Пројекта;
4) неспорно да тужилац има право на повраћај исплаћеног износа од ЧФ 500.000,00 по основу Уговора.

Полазећи од овако утврђеног стања, арбитру појединцу је омогућено одлучивање о главном питању, а то је право на затезну камату на износ од ЧФ 500.000,00, прецизније питање од када почиње да тече то право тужиоца.

Странке су право на повраћај улагања и право на затезну камату предвиделе у члану 6. ставу 1. Уговора, који прописује следеће:

„Уколико, из разлога за које не сноси одговорност и кривицу [тужилац], дође до обустављања или напуштања Пројекта пре његовог окончања, [тужени] је дужан да [тужиоцу] врати целокупан износ од 500.000 швајцарских франака, са затезном каматом на годишњем нивоу у висини референтне/основне каматне стопе коју прописује и/или примењује приликом спровођења главних операција централна банка земље домицилне валуте (Швајцарска централна банка - Счwеизерисче Натионалбанк) увећане за 8 (осам) процентних поена, а почев од дана 15. Октобра 2015. као дана уплате наведеног износа од 500.000 швајцарских франака, па до дана коначне исплате.“
Арбитар је утврдио да је слично предвиђено у члану 6. ставу 2. Уговора који прописује право на затезну камату за случај било каквог кашњења с Пројектом до дана истека Уговора. Међутим, из утврђеног чињеничног стања у поступку, било је јасно да нема места примени става 2. тог истог члана о кашњењу.

Шодно томе, Арбитар је одлучио да се, будући да Пројекат није реализован, те да до његове реализације неће ни доћи, може сматрати да је Пројекат обустављен, а Уговор раскинут протоком рока на који је склопљен, све из разлога за које није крив тужилац, те да у смислу одредбе члана 6. става 1. Уговора, тужилац има право на повраћај целокупног износа од ЧФ 500.000,00, што су тужени признали, те право на затезну камату почев од 15. октобра 2015. године па до коначне исплате како је тужилац тражио тужбеним захтевом.

Начин обрачунавања камате на исплаћени износ је такође био предвиђен у Уговору (истом одредбом Члан 6. став 1.) те је арбитар усвојио и тако постављен тужбени захтев тужиоца.

Арбитар је такође тужиоцу досудио трошкове поступка. с образложењем да је тужилац у овом спору у целости успео са својим тужбеним захтевом, те да у складу с принципом да „страна која губи спор плаћа трошкове“, трошкови у целости падају на терет тужених.